Потомство:
Јаков Џугашвили; Василиј Стаљин; Светлана Алилујева.
Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин (рус. Иосиф Виссарионович Джугашви́ли Сталин, груз. იოსებ ბესარიონის ძე სტალინი; Гори, 18. децембар 1878. — Москва, 5. март 1953) био је први Генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза, од 1922. до своје смрти 1953. године. Стаљин је преузео водећу улогу у совјетској политици након смрти Владимира Иљича Лењина 1924. године, постепено маргинализујући своје политичке противнике све док није постао неприкосновени лидер Совјетског Савеза.
Стаљин је покренуо командну економију, замењујући Нову економску политику из 1920-их са петогодишњим плановима, чиме је започео период брзе индустријализације и економске колективизације. Преокрет у пољопривредном сектору је пореметио производњу хране, што је изазвало велику глад, укључујући катастрофалну глад у Совјетском Савезу 1932—33 (познату у Украјини као Голодомор).
Током касних 1930-их, Стаљин је започео Велику чистку (познату још и као „Велики терор”), кампању за чишћење Комунистичке партије од људи оптужених за саботаже, тероризам и издају; она је убрзо проширена на војску и друге секторе совјетског друштва. У пракси, чистке су спровођене врло неселективно. Мете су често биле погубљене, затваране у Гулаг радне логоре или протериване. У годинама које су следиле, милиони припадника националних мањина су такође депортоване.
Током 1939. године Стаљин је потписао пакт о ненападању са нацистичком Немачком, након чега је уследила совјетска инвазија на Пољску, Финску, балтичке земље, Бесарабију и северну Буковину. Након што је Немачка прекршила пакт инвазијом на Совјетски Савез 1941, Совјети се прикључују Савезницима и играју важну улогу у поразу сила Осовине, по цену највећих жртава за било коју земљу у рату (углавном због масовне смрти цивила на територијама окупираним од стране Немачке). Након рата, Стаљин је инсталирао марионетске комунистичке режиме у већини земаља источне Европе, формирајући Источни блок, иза онога што је названо „Гвоздена завеса” совјетске владавине током Хладног рата. Стаљинова влада је такође била покретачка снага за уклањање политичких убистава из Конвенције о геноциду из 1948.
Модерна гледишта на Стаљина у Руској Федерацији су у великој мери подељена; једни га сматрају за великог тиранина. а други за способног лидера Након његове смрти, Стаљин и његов режим су били доведени у питање и осуђивани у више наврата. Стаљинов наследник Никита Хрушчов је 1956. године осудио његово наслеђе и тиме започео процес де-стаљинизације Совјетског Савеза. У новембру 2010, руска државна дума је усвојила декларацију којом окривљује Стаљина и остале тадашње високе државне званичнике као главне одговорне за Катињски масакр.
Долазак на власт
1912. године Стаљин је на партијској конференцији у Прагу изабран у бољшевички Централни комитет. 1917. године био је уредник листа Правда док су Лењин и највећи део бољшевичког руководства били у изгнанству. Након Фебруарске револуције Стаљин и одбор уредника Правде пружили су подршку привременој влади Керенског и наводно одбили да објаве Лењинов чланак у коме је позивао на њено рушење. Када се Лењин вратио из изгнанства објавио је Априлске тезе које су додатно учврстиле његов положај.
У априлу 1917. године Стаљин је изабран за члана Централног комитета као трећи по реду по броју гласова партије, да би у мају исте године био изабран за члана Политбироа Централног комитета; на овој функцији остао је до краја живота.
Према сведочењима многих очевидаца, Стаљин је имао минорну улогу у револуцији од 7. новембра коју је увеличао по доласку на власт. Међутим, многи писци као што је Адам Улам наглашавају да је сваки човек у Централном комитету имао своје задужење.
Током грађанског рата у Русији и Пољско-Совјетског рата Стаљин је био политички комесар у Црвеној армији. Његов први положај у влади била је функција Народног комесара за национална питања (1917—23). Такође, био је Народни комесар за радничку и сељачку инспекцију (1920—23) и члан Централног извршног комитета Скупштине Совјета (1917).
Лењин и Стаљин 1922. године
У априлу 1922. године. Стаљин је постао генерални секретар владајуће Комунистичке партије, функција која ће временом постати најзначајнија у земљи. Ова позиција није била превише омиљена у партији али је Стаљин у њој видео одличну основу за стицање утицаја и моћи. Ова функција имала је значајног утицаја на доношење одлуке ко сме да приступи партији, што му је омогућило да партијске редове попуни својим присталицама. Стицање широких овлашћења у Стаљиновим рукама изазвало је забринутост код умирућег Лењина који је у свом политичком тестаменту позвао на његово уклањање. Међутим, овај документ је остао у тајности захваљујући члановима Централног комитета од којих су многи такође били критиковани у тестаменту.
После Лењинове смрти у јануару 1924. године. Стаљин, Лав Камењев и Григориј Зиновјев су заједно преузели управљање партијом идеолошки се позиционирајући између Троцког (представника левог крила партије) и Бухарина (на десном крилу партије).
Током овог периода Стаљин се одрекао традиционалне бољшевичке доктрине о спровођењу интернационалне револуције у корист политике изградње социјализма у једној земљи што је било у директној супротности са теоријом Перманентне револуције чији је творац био Троцки. Стаљин ће ускоро променити страну и приклонити се Бухарину. Заједно су се супротставили опозицији коју су чинили Троцки, Камењев и Зиновјев. До 1928. год. (прва година петогодишњег плана) Стаљин је постао врховни вођа, а Троцки је следеће године прогнан. Успевши да изманеврише Бухариново десно крило партије, Стаљин је заговарао колективизацију и индустријализацију и може се рећи да је у потпуности преузео контролу над партијом и државом. Ипак популарности појединих лидера као што су Сергеј Киров и тзв. Руитин Афер онемогућавала је Стаљину да оствари потпуну власт све до велике чистке која је спроведена у периоду од 1936. до 1938. год.
Извор: www.wikipedia.com